Sapliću ti se cipele o noge. Pališ svetlo i tiho ulaziš, pomalo pijana, vesela i umorna. U stančiću je mir; obavija te onaj poznati miris vašeg života. Umiruje te. Staješ za trenutak. Puštaš da te obuzme. Mir, miris, tišina, poznato.

Spremaš se za počinak, brzo, nespretno, još uvek te drži vesela noć, osmehuješ se. Ali ne ideš u krevet. Odlaziš u radnu sobu; kao i obično, zaboravio je da isključi malu Ikea lampu. Znaš šta je radio, ono što i uvek kada nisi tu. Slikao je. I ovaj put te je dočekalo još uvek vlažno platno. I videla si tu tada sve: i sebe, i vas, i jeseni, i ruke, i osmehe, i tuge, i završetke i početke. Primetiš u uglu mrljav otisak njegovih prstiju, slučajno zaostalih. Spuštaš svoje prste, jagodice prstiju ti se boje istom bojom.

Gasiš svetlo i odlaziš u krevet. Sklupčaš se. Iako spava, njegova ruka traži tvoju. Šareni prsti se dodiruju ispod pokrivača. Laku noć malena.