Mala Lina i mravi

“Zašto nas se plašiš?” - najednom upita mrav Malu Linu.
Malo je reći da se Lina zbunila. Toliko da je čak odmah odgovorila: “Mali ste i tako brzo se migoljite i plašim se da mi ne uđete u čarapice ili ispod majice”.

Mrav je za trenutak ćutao, mrdao svojim antenama tamo-amo. Razmišljao je šta da odgovori. “Hajde da ti pokažem kako je biti mrav, možda onda prestaneš da nas se plašiš”. “Važi, ali moram da se vratim do ručka, tata tada dolazi po mene”, odgovori Lina. “Dogovoreno!”, uskliknu mrav, koliko to on i može da uradi. I tako Mala Lina i mrav krenuše zajedno u mravlji grad.

Družili su se tako celo prepodne. Mrav je pokazao kako izgleda njegova kućica (jedna fina, okrugla sobica), krevetac (ima žuto ćebence) i kako radi vežbe svako jutro da ostane jak jer ceo dan nosi sve te mrvice hrane nazad. Pokazao joj je kako izgleda i mravlji grad, užurban, gde svi negde jure, neko naopačke, neko sa strane, a opet se niko ne sudari. Počastili su se sladoledom od trave i sokom od rose. Ostali mravi su prema Lini pokazali dobroćudno interesovanje. Deca mrava su je radoznalo golicali i pozvali da se igraju lopte. To nipošto nije lak zadatak, zamislite kako izgleda dobacivanje loptom sa nekim ko ima šest nogu! Mala Lina se umorila i poželela da se vrati nazad. Pozdravila se sa svima, mahnula im (jer bi rukovanje trajalo baaaš dugo) i obećala da će im doneti parče jabuke za koji dan.

Mrav je otpratio Linu nazad do mesta gde su se upoznali i upitao: “Da li ti sada izgledamo manje strašni?”. “Daaaa”, potvrdila je Mala Lina. “Malo sam tužna što idem, baš mi je bilo lepo.”. “Jeste, bilo je lepo”, reče mravić, zastane za trenutak, pa se uputi nazad svojim poslom.

Utom je došao Linin tata. “Tata, tata, nikada nećeš pogoditi gde sam bila!”, razdragano mu je potrčala u susret.

A kako se Mala Lina smanjila i naučila da priča sa mravima - to će zauvek ostati njena tajna.