Sve posvete koje nisam napisao

Svila

Knjiga u kojoj je svaka reč na svom mestu. Pročita se za popodne, a nosi se za ceo život. Da, poklanjao sam ovu knjigu mnogima, devojkama i drugarima, jer želim da je imaju ljudi koji su mi dragi u nekom periodu kratkog vremena koje nam je dato. I uvek se nadam da će upaliti neko svetlo u njima, sjaj, koji će nositi nadalje.

Barika sam upoznao kroz “Pijanistu”, takođe malenu knjigu na koju mi je ukazala jedna neobična devojka sa fakulteta. Možda mi je i poklonila tu knjigu, ne sećam se. Kako bilo, Pijanista je savršena kratka knjiga - kasnije saznajem da je scenario. Bariko se pridružuje, od tada, malom krugu pisaca pred kojima sam nemoćan; jer me uvek pomeraju iznova i iznova.

Svila je knjiga svilenih reči, velikih ljubavi i velikih patnji.

Čuvaj je kao tajnu koja nije tajna.

Usta puna zemlje

Knjiga koju sam pronašao na polici među retkim knjigama mojih roditelja. Kada sam dobrano ostavio Hesea za sobom, u poodmakloj mladosti, pronašao sam je - ili je ona pronašla mene. Oduvek imam neku odbojnost prema domaćim stvaraocima, jer se često bave socijalnim pitanjima, dok ja sam tražim druge emocije.

Usta su knjiga koja te ostavljaju gladnim. Koja traže od čitaoca da traga dalje. Koja ne daje odgovore, već traži osamu, putovanje, nemire i daljine. Knjiga koju bi čitali iznova, na mestima koja su vrhovi ili divljine.

Čuvaj je kao pitanje koje nema odgovor.

Dolazim po tebe i vodim te sa sobom

Armatijeva druga knjiga koju sam čitao. Prva je bila odlična, ali za ovu nisam siguran. Nije laka knjiga, bavi se temama koje su teške. Nisam siguran da li uopšte volim ovu knjigu.

Međutim, naslov je toliko upečatljiv da mi se uvukao pod svest i kožu, te ga godinama vučem sa sobom. I čekam da izustim. Sada kada znam da čekanju neće biti kraja, ostaje mi ovaj naslov kao trag, beleg nečega ličnog što samo ja znam. Svaki put kada prstima pređem preko njega (sve ređe), dozvolim da se setim priče istog naslova, ali druge sadržine. Moje priče.

Ne moraš voleti niti pročitati ovu knjigu. Čuvaj je kao knjigu koja nikada nije bila napisana.

Mr. Gvin

Dok sam te čekao jednom tako u knjižari, prilično gladan i pomalo umoran, nabasao sam na knjigu “Tri puta u zoru” od Barika. Kratka knjiga i vrlo privlačan rezime - tri nemoguća susreta muškarca i žene - kao i činjenica da Bariko stoji iza nje, nagnala me je da je kupim.

Probudila me je ova knjižica. Setio sam se svih ostalih Barikovih knjiga. Poželeo sam još. Kako je ova knjiga na neki način povezana sa “Mr. Gvinom”, prva stvar koju sam uradio je bila da je pronađem (kupio sam je baš davno) i započnem.

Mr. Gvin je prelepa knjiga. Knjiga reči, života, osećanja, samoće i punoće. Odavno me tako neka knjiga nije dirnula. Ne umem još da sažmem misli; zamišljam je kao impresionističku sliku na kojoj ne pronalaziš jasno oblike, ali razumeš smisao. I svrhu. Ne samo slike i knjige, nego svoju. Neprestano nastavljaš da je gledaš i uvek pronalazi nove načine da te osvetli.

Ova knjiga je poput povratka kući.

Nisi je još dobila, no to će se rešti prvom prilikom. Čuvaj je kao svetlo koje ćeš uneti u svoj dom.

Knjiga kratkih vječnih ljubavi

Neke knjige se kupuju samo zbog sažetaka, satkanog od par rečenica na unutrašnjoj korici omota knjige. Do nekih knjiga se vredi pomučiti doći, ma kako to nemoguće izgledalo. Ovo je jedna takva knjiga. Voleo bih da znam nešto više o njoj, ali ne znam ništa; još uvek je nisam pročitao, a možda i ne želim da je pročitam.

“Naša je kobna greška što tražimo trajne rajeve”. Još uvek se sećam osećaja koji sam imao kada su me (na instagramu!), sasvim slučajno (kao što to uvek i biva) pronašle ova i sledeće rečenice. Zanemeo sam, a zatim promrmljao psovku. Morao sam da poklonim.

Naručio sam dve knjige, jedna je tvoja. Prija mi da mislim da su to jedina dva primerka u Beogradu, pošto nije izdata kod nas, a nisam je video na policama knjižara. Kasnije shvatam da čak i ako nije tako, sve je jedno: to jesu dva posebna primerka. Jedan je pročitani, drugi ne.

Čuvaj je kao deo sećanja na navršenu treću deceniju postojanja: kratku, a večnu.

Ljubav je moja beskrajna i druge priče

Ova grafička novela nema posvetu. Ne treba joj. Izlišno je i pričati o slučajnostima kako me je pronašla. Besmisleno je opisivati šta sam doživeo između crno-belih crteža i tek po koje reči na stranici.

Prva priča je sasvim dovoljna.

Stvari (ili stvarnost?) nisu bile iste kada sam zatvorio korice posle nje.

Ove novela se čuva tako što se izmesti, sakrije, zaboravi negde gde je nije lako naći. Čita se samo par puta za života, i to onda kada te ona sama pronađe.