“Na rastanku, sad kada je kraj, nisi u krivu što smatraš da je svaki dan bio tek san”, čitaš joj iz knjige koju ste kupili na ulici. Delite izgužvanu postelju u kojoj ste zajedno više od svega. Sklupčala ti se ispod ruke, greje stopala tvojima i gleda usne kako uobličuju reči pesme od vazduha i mutnog svetla Ikea lampe. “Sve što vidimo, ili tu jesmo,”, nastavljaš glasom hrapavim od peska, “to tek je san u snu”. Rečima se zvuk gubi u sobi, ostaje tišina prošarana disanjem. “Misliš li da velike stvari mogu da nas unište?”, šapuće. “Ne”, kažeš, “uništenje je trenutno; ali može da nas sagori - do samog kraja”. Zatvaraš knjigu koju više i nemaš, prodao si je nekom paru na ulici. Tu, ispod ruke, tek je praznina, mrak, ništa; curi u dubine. Noge ti zebu, ali ni to više nije važno, jer od svega ostaje tek san u snu.